Radojica Katanić - Raca

Radojica Katanić, među modelarima poznat kao Raca, rođen je 1937. godine u Bečnju kod Mrčajevaca. Veći deo života proveo je u Sremskoj Mitrovici, gde je prvi put došao u kontakt sa padobranstvom, jedriličarstvom, a kasnije i sa vazduhoplovnim i raketnim modelarstvom - strašću kojoj je ostao veran do kraja života.

Posle kraće pauze u aeronautici, tokom koje je sedamdesetih godina otišao na studije, Raca se vratio svom hobiju i počeo da niže uspehe na brojnim takmičarskim poljima. Njegov najveći uspeh bila je titula svetskog šampiona u klasi S6A, rakete sa trakom, na Svetskom prvenstvu 2002. godine u Češkoj.

Pored brojnih ekipnih titula, osvojio je dve pojedinačne bronzane medalje na evropskim prvenstvima i osam medalja za ukupan plasman u Svetskom kupu u klasama S4A, S6A i S9A: dve zlatne i šest srebrnih. Postavio je i dva svetska rekorda, a rekordom u klasi S9A na Svetskom kupu u Bratislavi popravio je prethodni rezultat za neverovatnih 110 odsto.

Pored takmičenja, bio je veoma aktivan i kao nastavnik u Osnovnoj školi "Slobodan Bajić Paja". Među njegovim učenicima stasala su velika imena našeg sporta. Posebno mesto u porodičnoj sportskoj priči ima činjenica da su njegov sin Zoran, kao i unuci Mirko i Vesna, postali svetski prvaci u raketnom modelarstvu i osvajači brojnih nagrada.

Poznata je anegdota od pre četvrt veka, kada je legendarni šestostruki svetski prvak Antonio Mazarakio iz Italije, posle jednog takmičenja, izjavio da više neće ići tamo gde se takmiče Katanići, jer može da se plasira samo na četvrto mesto.

Jedna od izuzetnih osobina Radojice Katanića bila je njegova veština da sa samo nekoliko reči podstakne ljude da postižu velike stvari. Za svoje sportsko-obrazovne uspehe nagrađen je sa više nacionalnih i međunarodnih priznanja, među kojima su diploma Andreja Tupoljeva CIAM-a 2000. godine i "Zlatni orao", najviša nagrada za sportske uspehe u vazduhoplovstvu u Srbiji.

I po odlasku u sportsku penziju nastavio je da aktivno podržava reprezentaciju Srbije i svoje klupske kolege gde god je mogao. Bio je tih i miran čovek, uvek sa blagim osmehom, spreman da pomogne i pouči. Na terenu nije tolerisao greške, ali je upravo zbog njegove sposobnosti da probleme oseti pre nego što se pojave, mnogim takmičarima pomogao da izbegnu neprijatnosti pre nego što bi one i počele.

Po zanimanju je bio nastavnik tehničkog obrazovanja. Uvek se trudio da njegovi đaci sa ljubavlju i verom u sopstvene snage obavljaju zadatke najbolje što mogu. Bio je i uspešan porodičan čovek, otac dva sina i deda unuka i unuke, Mirka i Vesne, kojima se posebno ponosio.

Za sve koji su ga lično poznavali, "Sirmijum kup" će teško biti zamisliv bez njega. Prijatelji, saradnici i takmičari pamtiće ga kao čoveka koji je decenijama bio inspiracija mnogima, uverenjem da su godine samo broj, a da je glavni ključ uspeha strast da se gradi i stvara nešto novo, a ne samo da se rutinski pobeđuje.

Njegovo ime i doprinos raketnom modelarstvu ostaju trajno upisani u istoriju ovog sporta.