Ultralako letenje

Ultralako letenje

Ultralako letenje predstavlja deo sportskog i rekreativnog vazduhoplovstva u kome se koriste laki vazduhoplovi jednostavne konstrukcije i odličnih manevarskih mogućnosti. Ova grana letenja pruža neposredan osećaj slobode u vazduhu, uz naglašenu odgovornost pilota, dobro poznavanje tehnike letenja i poštovanje bezbednosnih procedura.

Sport i istorija

Skraćenica UL (Ultra Light) i u domaćim i u stranim časopisima označava ultralaku letelicu. Ranijih godina koristila se definicija u britanskoj civilnoj avijaciji, a koja je i kod nas preuzeta, glasila je: U kategoriju ultralakih letelica se ubrajaju one letelice čija prazna masa ne prekoračuje 150 kg i noseća površina krila nije manja od 10 m2. Površinsko opterećenje letelice ne prekoračuje 10 kg po kvadratnom metru i može da ponese najviše dva lica. Deseto poglavlje sportskog kodeksa FAI (međunarodna aeronautička federacija) se bavi određivanjem vazduhoplovnih rekorda, uspeha i kategorija. Po tome definicija microlight - ultralight glasi ovako: To je takav jednosed ili dvosed čija je minimalna brzina manja od 65 km/h i bruto masa pri poletanju ne prekoračujie 300 kg za jednosed i 450 kg za dvosed… Posle ove definicije se nabrajaju microlight grupe: letelice sa učvršćenim krilima i pomerljivim površinama za upravljanje, trike kojima se upravlja pomeranjem težišta tela, motorna jedrilica, motorni paraglajder; i podgrupe: suvozemni, vodeni (hidroavioni, maksimalna masa 495 kg), amfibijem letelice koje poleću zatrčavanjem.

Po sportskom kodeksu helikopteri i žirokopteri ne pripadaju grupi iako po svojim tehničkim karakteristikama odgovaraju grupi kao ni motorni zmajevi koji su registrovani za panoramske letove ili u druge profitabilne svrhe. Iz svega izvodimo zaključak da je najpreciznija definicija ultralakih vazduhoplova sledeća:

Motorni ulralaki avion je takva letelica čija bruto masa ne prekoračuje 450 kg, a minimalna brzina leta joj je ispod 65 km/h.
Poletanje i sletanje ovih letelica može da se vrši sa zemlje i sa vode i kombinacijom ova dva načina kao i sa nogu (paraglajder).

U našoj zemlji pioniri ultralakog letenja su bili ljudi koji su prvi počeli da lete motorne zmajeve, tj. letelice koje su se pojavile na našim prostorima pre nešto više od 20 godina. Danas ultralako vazduhoplovstvo je u značajnom razvoju jer u poslednjih nekoliko godina pored usavršavanja motornih zmajeva tj. njihovih tehničkih karakteristika pojavili su se i ultralaki avioni. Oni su mešovite konstrukcije tj. uglavnom od laganih kompozitnih materijala mada je i drvena konstrukcija i dalje u velikoj upotrebi…

Vožnja motornim zmajem je nešto što vas najviše približava pticama. Naime, motor vam je potreban samo prilikom poletanja i penjanja na "bezbednu visinu", dok za krstarenje nebom i sletanje on može, ako to poželite, da bude isključen. Za to vreme, vaš jedini zadatak je da se igrate sa vazdušnim strujama, poput ptica koje rašire krila i njima ne mašu, a ipak dugo lete. Tada ćete čuti samo zvuk vazduha koji prelazi preko konstrukcije zmaja i to fino šištanje će vas opustiti do hipnotičkog mira.

Motorni zmaj se sastoji od trokolice, dela na kome su smešteni instrumenti, sedišta, oslonci za noge i nosač krila. Zatim, tu je, iza leđa pilota i putnika, motor, elisa i - naravno, trougaono krilo koje se nalazi iznad glava letača. Ukoliko se ovi delovi kupuju gotovi, budite uvereni da je sve proračunato sa visokim stepenom sigurnosti, tako da je konstrukcija zmaja itekako bezbedna. Pojedini zmajari sami prave svog zmaja, a i nije veći problem doći do nacrta i neophodnog materijala. Nekada se za letenje koristio motor od ‘trabanta’, pa i sada nije neobično videti da je na zmaju neki automobilski pogon, pod uslovom da je lagan i dovoljno snažan. Zmaja, inače, ne morate da držite u hangaru jer se ova sprava lako rasklapa, te je dovoljno da imate automobil sa kukom kojim biste vukli trokolicu i motor, dok sve ostalo staje na krov kola.

Poletanje i sletanje se izvodi sa raznih površina, a dovoljno je da imate par stotina metara neke ravne livade na kojoj nije naročito visoka trava. Brzina pri poletanju je šezdesetak kilometara na sat, dok je u vazduhu moguće postići i dve stotine, ali to zavisi od konstrukcije zmaja. Leti se, najčešće na nekoliko stotina metara visine, moguće je popeti se i više, ali za tim zaista nema potrebe. Naime, poznato je da je što veća visina, temperatura niža. Inače, najlepše vreme za letenje je u letnji sumrak kada minu vrućine, a vetar se smiri ili potpuno prestane
Ako jednom probate da se provozate motornim zmajem, taj dan sigurno nećete zaboraviti. Autor ovih redova naredne noći od uzbuđenja nije uspeo da zaspi. Od tada, svaki slobodni trenutak koristi da ode do aerodroma i bude sa "zmajarskom porodicom".
Obuka obično traje desetak sati letenja. To zavisi od kandidata. Neko savlada ovu tehniku za 6-7 sati, a nekome je potrebno duplo više. Najinteresantniji je dan kada novopečeni pilot treba da sam odvoza svoj prvi samostalan let. To se u zmajarskom žargonu zove - "laširanje". Naravno, svi uspešno obave ovaj najteži korak i postaju piloti motornog zmaja. I, verujte, svima njima aerodrom postaje druga kuća, a zmaj draži od bilo čega drugog.